Kolumna o zavisti i običaju ‘guranja nosa’ u tuđe živote. Kako autor ovog pametnog teksta citira: ‘Nek’ ja imam sve, ali nek’ komšijina krava crkne’…
Zavist se manifestira u neprijateljskom stavu i osjećanju prema drugima koji imaju nešto što smatramo da to više pripada nama. Kao i u ljubavi, tako i u mržnji i zavisti postoje različite gradacije u samom sadržaju i intenzitetu. Tako ispoljavanje mržnje i zavisti može varirati od blagog neprijateljstva do otvorene agresije.
PIŠE: NEDIM KAPIDŽIĆ
Često se pitam žašto ‘volimo’, ujedno preziremo, sve što je tuđe. Je li nam sve tuđe važnije i privlačnije? Jesu li nam tuđe žene možda slađe? Ovo su pitanja koja ponekad sam sebi postavim, a nikako da nađem odgovor na njih.
Zašto je važno što je neko kupio auto, oženio se, zaradio pare? Zašto nije važnije šta ja radim i na koji način ću to uraditi…?
Koliko samo ima zavisti, predrasuda i mržnje kada su drugi ljudi u pitanju. ‘Nek’ ja imam sve, ali nek’ komšijina krava crkne’… Pošto se bavim sportom, kazat ću vam da je zdravi takmičarski duh jedno, ali zavist je nešto sasvim drugo. Zavist je bolest.
Pitam se ko sam ja da pričam o bilo čemu… Ali, nisam jedini koji ovako razmišlja. Mnogo njih prezire onaj ljudski običaj guranja noseva u njihove lične živote. A u momentu svakoga od njih uhvatiš kako kritički posmatraju tuđe. Pokušavam se postaviti u ulogu nepristrasnog sudije, pa neću štedjeti ni samoga sebe. Svi se mi bavimo tuđim nafakama, to je u prirodi čovjeka. A čovjek sam i sam pa me briga…
Priča i osuda nastaju u momentu kada se zavist ne može svariti. Tada se pribjegava verbalnim ofanzivama i urotama, jer čovjek u suštini misli kako je nepravedno da neko nešto ima.
Postoji jedna poslovica meni veoma draga: ‘Ljudi koji pričaju loše o drugima najviše kažu o sebi’. Prije mi nije bila jasna, a danas je potpuno razumijem. Zavidni smo, brate, kad se neko oženi, kad neko kupi auto i kad god šta stekne. Jesmo. I onda govorimo negativno, raspredamo o svim nepodobnim pojedinostima kojih se možemo dosjetiti o personi na ‘dobitku’.
Prije nekoliko dana pio sam kafu sa jednom čuvenom voditeljicom i svi gledaju u nas, prisluškuju šta pričamo, pogled im odaje misli. Ne želim ništa komentarisati. Neka ljudi pišu kako sam nepisemen, kako sam ovakav ili onakav, o sebi najviše kažu, a ja dobro znam kako sam im, zapravo, bitan.
Što čovjek više uspjeva, ljudima je mrži.
Zašto je ženama draža Jennifer Aniston od Angeline Jolie? Ima tu mnogo psihologije, koja se nadovezuje na temu.
Svi mi, u principu, imamo podjednako, samo se radi o umjetnosti da pogledamo u to. Svakome je Bog dao i, opet, ničiji život nije savršen. Kada shvatimo koliko imamo svoje nafake, neće nas više zanimati tuđa. Važno je zahvaliti svaki dan na svemu što je u našem ličnom posjedu, jer zahvalnost je lijek za ono o čemu sam pisao u ovoj kolumni.
Zahvaliti se svakodnevno na svemu lijepome što vidimo u sebi i oko sebe, imati povjerenja u to da je upravo onako kako treba biti…
(e-turneja.com)
