Ova priča opisuje samo jedan od mnogih slučajeva nemaštine, ali i vraća vjeru da plemeniti ljudi još postoje.
Od ove priče zastaće vam knedla u grlu. U pitanju je jedan deda, a evo kako se sve odigralo.
“Odem prekjučer u prodavnicu. Ispred mene, neki starac od preko 80 godina. Dva paradajza, tikvica, kilo brašna, kilu šećera i poneka sitnica. Ništa luksuzno, ništa previše vrijedno ili samo za sladokusce. Starac izvrne novčanik, sa svega par metalnih novčića. Kasirka prebroji i dođe na skoro 2 KM.
Nije dovoljno. Pita dedu da li da nešto ostavi sa strane, dok on donese ostatak novca, ili da odbije nešto sa računa. On joj kaže da ne ostavlja ništa, jer on i nana ionako više nemaju novca kod kuće, nego neka skine nešto. Odguruje rukom, nesigurno, ona dva paradajza i tikvicu i pita šta još od svojih skromnih potreba da ostavi. Ja dajem kasirki 10 KM i kažem da vrati gospodinu u kesu njegove namirnice. Starac još prebira po džepovima, u nadi da će naći neki zagubljeni novčić.
Vraća pogled i kaže: “Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam htio da kupim”. Kasirka mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo. Starac me pogleda, zbunjeno, a onda obori pogled i kaže: “A šta ja sad da radim?”
“Ništa. Uzmite Vaše stvari i idite kući, sve je u redu”, ja mu odgovaram.
“Ali, meni se ovo nije nikada desilo. Stvarno ne znam šta da radim”, kaže starac, i dalje zbunjen.
“Pa eto, ima još dobrih ljudi”, kaže kasirka, a i ona obara pogled.
“Dajte mi makar Vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam donijeti 2 KM, kad budem imao”, kaže deda.
“Taman posla, sve ste Vi to odradili i zaradili još prije mnogo godina”, pokušavam da uz osmjeh razbijem njegovu muku.
“Ali meni se stvarno ovo nije nikada desilo, da mi neko toliko pomogne…”, kaže starac i počinje da se trese i plače u svojoj bjdi, kao da sam mu dao grumen zlata, a ne zgužvanu novčanicu. Kasirka mu pakuje ostatak stvari u kese, a i njoj je teško. Ona radi vjerovatno za 300 ili 400 KM i zna sigurno i sama šta znači nemati.
“Dođite makar na kafu, ja moram da Vam se odužim”, jeca starac.
“Ne morate Vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate”, pokušavam da ga uz osmjeh nekako smirim.
“Kako se vi zovete?”, pruža mi ruku.
“Enes”, odgovaram.
“Ja sam Jusuf i pamtiću Vas dok sam živ!”, rekao je stariji čovjek.
(ka5an.ba)
