Buda, veliki mudrac, hodao je jednoga dana putem prema nekome selu. Nosio je štap i prosjački ćup, a odeća mu je bila odeća lutajućeg isposnika.
Putem je naišla grupica razuzdanih seoskih mladića. Ugledavši isposnika, naumili su sebi prirediti zabavu. Opkoliše ga i počeše častiti psovkama i ružnim rečima. Podrugivali su se njegovoj odeći, tome što je bio bosonog, i što je bio prosjak. Izvikivali su najpogrdnija imena za takvu vrstu ljudi.
Buda se nimalo nije uznemirio. Sa smeškom je slušao izlive pogrda na svoj račun. Naslonio se na jedan kamen, i kao da je uživao u predstavi. To je još više razbesnilo mladiće. Sipali su na njega otrov svih mogućih uvreda. Buda nije odgovarao na reči. Seo je na kamen, i spokojno se smešio.
Naposletku se mladići umoriše. Potrošiše svu zalihu ružnih reči. Zaćutaše. Gledali su Budu, čekajući da i on nešto kaže. On ih upita:
„Jeste li se nadovoljili? Je li vam vređanje mene pričinilo zadovoljstvo? Ako jeste, onda sam i ja zadovoljan.“
„Psovači su se zbunili. Očekivali su sve drugo osim ovakvoga stava. Hteli su izmamiti iz Bude neku reč napada, ili bar odbrane. Upitaše ga:
„Šta, zar se ne osećaš ismejanim, pogođenim, popljuvanim? Zar ti ništa nije zasmetalo i zar te ništa nije uvredilo za poslednjih pola sata?“
„Objasniću vam zašto me niste uvredili“ – mirno će Buda. „No, najpre mi odgovorite na pitanje: šta biva sa pismom, koje je upućeno određenoj osobi, a ta ga osoba ne želi primiti?“
„Kako, šta biva?“ – zažagoriše mladići. „Pismo se vraća onome ko ga je poslao.“
„Izvesnoj osobi neko je donio dar, ali dar je dotična osoba otklonila. Recite mi, šta biva sa darom, koji osoba odbije da primi?“ – nastavi Buda.
„Glupoga li pitanja!“ – uzrujaše se mladići. „Dar u tome slučaju ostaje darovatelju, kome li drugome?“
„Na isti način biva i s rečima, koje ti neko uputi, a ti ih ne primiš: one se vraćaju pošiljaocu. Ja nisam prihvatio vaše reči. One su se zbog toga vratile vama.“
