SRBIJO, POGLEDAJ: Heroj s Košara živi u bedi!

329

Miloš Jovanović (38) preživeo je pakao 1999. Danas je teško oboleo, a s majkom i sestrom živi u kućici od blata i pruća od majčinih 13.000 penzije.

Nije ratni veteran Miloš Jovanović (38) ovako zamišljao svoj život u Srbiji kad je 1999. godine s drugovima krvario na Košarama!

U straćari, u selu Troštica pod Golijom, Miloš svake noći sanja Košare i mrtve, krv i raspolovljene glave, bombe kako padaju s nebesa i vrisku ranjenih…
– Probudim se u znoju, skočim, posle po pomrčini lutam oko kuće, ne mogu da se smirim… Zaspim, pa ih ponovo sanjam – pričao mi juče Miloš u kućici od blata i pruća koja samo što nije pala.

Rat ostavio posledice

On, majka Rosa i sestra Marina žive u jednoj prostoriji u kojoj su tri rasklimatana kauča, spavaju na daskama, a kad pada kiša, lije na sve strane. Kad ugreje, kućom gamižu zmije i pacovi. Miloš često nema novca ni za autobusku kartu da ode do Novog Pazara, a kamoli da se leči od psihičkih, hormonskih, metaboličkih poremećaja, od stresa… Hleb kupuju u seoskoj prodavnici na recku. Kad dođu da im seku struju, oni pozajme u selu i plate, pa posle nemaju odakle da vrate novac komšijama.

I na javi Milošu svakog dana dolaze mrtvi drugovi s Košara. Sad kao da gleda rovove ispod karaule kad je gorelo i nebo i zemlja, mine padale, krv liptala na sve strane, a njegovoj majci i sestri neko u selo javio da je poginuo…
– Tri meseca niti smo spavale, ni šta jele ni šta pile. Javiše, poginuo nam Miloš, posle drugi javiše – nije. Nismo verovale da je živ sve dok ga nismo videle. Došao, a mi ga nismo prepoznale, neošišan, neobrijan, kaljav, sve rane po njemu, raspala se i odeća i obuća – priseća se majka Rosa.

Miloš ne voli da priča o ratu. Kad siđe u Novi Pazar, ne voli ni da vidi onaj put kojim je 1998. godine kao regrut otišao na Kosovo.

Jauci i dim

– Padaju bombe a nama sve škljocaju zubi od vazdušnih udara, prašina, jauci, vidim jednog, raspolućena mu glava, drugi vrišti… – počne Miloš, a onda zaćuti, počne da drhti, obore ga slike i teška sećanja.

Nije, veli, ni očekivao neku preveliku zahvalnost otadžbine, nije o tome ni razmišljao, sanjao je samo miran život, kuću, parče hleba, da uveče ne leže gladan i da se ujutru gladan ne budi… Pokušali su da sakriju preda mnom svoju sirotinju.

Nadničio dok je mogao

– Dok sam mogao da radim, nadničio sam. Sad više ne mogu, oboleo sam. Majka je odavno bolesna od karcinoma, živimo od 13.000 njene invalidske penzije. Pola novca damo za lekove. I Marina polako, ali sigurno uništava zdravlje perući veš u ledenoj vodi na koritu ispod kuće – kaže Miloš.