Veliki je broj onih koji se kunu da bez Šemse nema ni pevanja, ni duše, ni zabave, ni kafanskog ludila, a da ona nijednom nije zanjihala kukovima i bacila poprsje na karirani stolnjak sa aluminijumskom pepeljarom. Nije Šemsa pevala ništa tuđe, ali je doživela da obrađuju njene pesme.
Topao, hrapav glas, jedno “halo”, jedva su se čuli iz telefona. Po pozivnom broju videla sam da poziv dolazi iz Švedske, piše Newsweek.rs
“Ibrahime, vi ste?”, pitala sam zbunjeno, iako je glas bio ženski. Tišina.
“Šemsa”, samo je rekla.
Kažem joj ko sam i odakle sam, pitam možemo li da popričamo, ne odmah, već kad njoj odgovara. Nije važno da li je Šemsa čula za Njuzvik ili nije, čula je reč Beograd. To se broji.
“Otkud znate Ibrahima”, pita.
Objašnjavam da smo nekako našli adresu na kojoj živi, da se među imenima nalaze jedan Ibrahim i jedna Senada, da sam zvala Ibrahimov broj, ali dobijam poruku od švedskog telekoma.
“Jest, jest, Ibrov je, moga sestrića. Ali je isključen, on je u Njemačkoj”, kaže gotovo radosno. “I moj je isključen, zbog mame. Sad sam vidjela da si zvala, pa rekoh da se javim.”
Pričam joj da je ponovo ušla u modu, da se njene pesme opet slušaju, obrađuju, čak se u pozorištima koriste njeni hitovi.
“Eto vidiš”, smeje se.
Htela bih da joj kažem kako je postala kemp, vrhunska parodija, ali nekako mi se nije slagalo sa njenim glasom u kome se mešaju ekavica i ijekavica. Diskretno dodajem kako je naš glavni urednik njen fan.
“Kad bi me upoznao, ne bi se pokajao”, odgovara.
Dogovaramo se kad da se čujemo, ujutru, uveče, u podne, po podne, svejedno.
“Ujutru ni s majkom ne razgovaram”, kaže. “Imate li Vajber?”
Imam.
Bez velikog cifranja, na Mitrovdan uveče, dok su svi pratili meč Klinton – Tramp, Šemsa i ja smo divanile na Vajberu.
GOSPOÐA U DUŠI
Tako se završila potraga za Šemsom Suljaković, pevačicom novokomponovane narodne muzike, koja je osamdesetih godina prošlog veka kao uragan harala Balkanom sa orkestrom Južni vetar. Tri decenije su prošle, a još je veliki broj onih koji se kunu da bez Šemse nema ni pevanja, ni duše, ni zabave, ni kafanskog ludila, a da ona nijednom nije zanjihala kukovima i bacila poprsje na karirani stolnjak sa aluminijumskom pepeljarom.
Vetar koji je Šemsu nosio bio je pun muzike Magreba, sintetičkih zurli, arapskih arabeski i hodžinih buđenja, onaj vetar Orijenta za koji se mislilo da je sahranjen u balkanskim ratovima. To “homeinijevsko pevanje” nije bilo dobrodošlo u pastoralu domaće narodne muzike, još manje u pop, rok i pank scenu osamdesetih, uverenu da su nove zapadne tehnologije nespojive s narodnjacima.
Niti je Šemsa to znala, niti je mislila o tome dok je pevala „Što me pitaš kako živim i šta radim ja“, za mnoge najveći hit otkad je narodnjačkog glasa i trilera, gde ono „ja“ treperi, uvija se, njiše, baca u trans i hrišćane, i muslimane, i katolike, ujedinjene u Šemsi pre nego što se onolika zemlja raspadne i ode u zaborav. Kao ona domaćica u Altmanovom filmu koja je prepešačila ceo Teksas da bi se u Nešvilu dočepala mikrofona, tako je i ova domaćica iz Misurića – Misurija kod Maglaja izdurala celu Bosnu da se dočepa Šapca, odakle se iz vašarskih šatora lansirala u kosmos, među zvezde. Estrada je pokušala da je ignoriše, ali narod je voleo ženu iz naroda, skromnu i smirenu, oslonjenu samo na svoj glas.
U društvu bez klasa izbegavalo se pominjanje njene publike, ali smatralo se da je slušaju niži slojevi, gastarbajteri i ljudi bez obrazovanja i ukusa. Iako je punila i koncertne dvorane i kafane, pravila ogromne tiraže vinila i kaseta, a lokalne radio-stanice vrtele njene pesme danonoćno, takozvana elita nazivala je njenu muziku trešom.
“Kažu da vas voli prost svet”, pitam je.
“Seljaci”, ispravlja me. “Pričali su stalno da me vole seljaci. Ne, ne i ne! Imam finu publiku, intelektualce koji me obožavaju, valjda znam. Uvijek ih je bilo, samo to nisu javno govorili, ne znam zašto. Nije mi smetalo, niti mi smeta. E sad, ima klubova gde dolaze samo Bosanci, i tu ima svega. Kad domaćice izađu jednom godišnje, ko da su s lanca puštene.”
RAT, BEČ, ŠVEDSKA
Pitam je kako živi i šta radi, uverena da je aluzija na njen stari hit očigledna. Ali život nije pesma, obično je i bolji i gori.
“Bogami, mislim da sam sad najbolje otkad znam za sebe!”, kaže mi veselo. “Svega, svega je bilo. Pre tri godine imala sam infarkt i stavili su mi tri stenta, ali osjećam se dobro. Putujem, radim, volim samu sebe. U novembru i decembru idem u Austriju i Švajcarsku. Još uvijek nana ide u diskoteke! Ne gledaju me kao ljepoticu ili trebu, nego kao pjevačicu, profesionalca. Nije da mi se baš ide kao nekada, nema onog starog žara, ali sam zadovoljna. Samo svoje pjesme pjevam, od mene to jedino očekuju. I gdje god odem – lom!”
Ono što me zanima jeste otkud Šemsa u Švedskoj. Pre bih očekivala da živi u Sarajevu, ili Bosni uopšte, možda i u Srbiji, gde je tolike godine života provela.
“Rat me dočekao u Beču”, uzdahne. “Tamo sam imala svoj stan kad je zaratilo.
Dole ostali moji. Izvlačila sam jednog po jednog. Sina mi je odmah metak pogodio, preseko mu arteriju u preponama. Operisali su ga u Beču. Mama je čitav rat bila u Sarajevu. Pošto mi brat živi u Švedskoj, mama je htela kod njega i tako smo ‘95. svi, pa i ja, došli u Švedsku. Dva brata, dve sestre, majka, svi su ovdje. Živimo u istoj zgradi mama, Senada, sestrić Ibro i ja. Sin nije hteo da ostane, kaže da je ovo zemlja za debile. Vratio se u Sarajevo. Otišla sam tamo ‘97. da obnovim kuću i moj Almir sad tamo živi.”
Dok mi sve to priča, staloženo i jednostavno, često se obraća sestri, koja je, kao i majka, prisutna tamo odakle Šemsa govori. “Je l’, Seno, tako bješe?”, pita je za neku godinu ili događaj. Zamišljam njih tri, tri ptice što su “Bosnu preljetile”, kako u nekoj sobi u Švedskoj, htele – ne htele, vraćaju iz sećanja događaje koje bi da zaborave.
“Rat je rat”, kaže. “Izgubila sam dva brata. Jedan, još regrut u JNA, imao je 20 godina. Sestra Amela je umrla avgusta prošle godine, a za njom i drugi brat. Najposle muž. Za tri godine pet sahrana. Ali, što kažu u Bosni, izdržao je Mujo i gore. Zapostavila sam posao. Ti dani su mi bili najteži. Šta da radimo. Niti si ti počela taj rat, niti ja. Jebiga.”
NEMA PROŠLOSTI, SAMO NAPRED
Devedesete su je oduvale izgleda samo zbog toga da bi novi milenijum ozbiljno počeo da se bavi fenomenom pevačice i benda JuVe. Kad je Čeb Mami januara 2000. zalelekao svoje “aman, aman, aman” sa Stingom u “jaguaru” i erotizovao sve pustinjske ruže na svetu, neko će se setiti Šemse, Sinana, Kemala, Dragane i Mileta, slavne petorke vetra sa juga. Pala je poslednja odbrana muzičkog Zapada pred Orijentom.
Već 2002. Ljerka Vidić Rasmusen, profesorka na državnom univerzitetu Tenesi, u disertaciji o novokomponovanoj muzici u Jugoslaviji piše o Šemsi: “Tokom izvođenja pesama tragovi skromnosti se naziru kao estetski cilj: pokreti tela su svedeni na minimum dok izvodi često teške pevačke ukrase, nasuprot orkestru, koji drži čvrst ritam. Imidž jednostavnosti i izbegavanja slave koji je negovala doneo joj je gotovo kultni status kod fanova, a kredibilitet i kod onih koji je nisu slušali.”
Među tim drugima bio je sigurno i Miljenko Jergović, koji će Šemsu tri godine kasnije uporediti sa “ženom-mačkom”, “balkanskom pramajkom” Betmenove antiheroine, misleći na crnu kožnu jaknu u kojoj je Šemsa pevala “Izdali me prijatelji, izdao me brat, izgubila sve sam bitke, al’ još vodim rat”. Dotle su u nove jugo državice davno stigli Tarkan, Čeb Haled, Rašid Taha i drugi inoverni pevači, čiji su trileri bili ugodni intelektualnim ušima onih koje su se, kako kaže Jergović, “otimale Šemsi i Sinanu”. Pojam “vorld mjuzik” omogućio je da svako uzima sve što mu se sviđa.
Grupa Sevdah Baby pre dve godine snimila je “Shemsah Groove” u elektro-fazonu, koristeći muzičke elemente pesme „Što me pitaš“. Tako smo dobili i Šemsu digital.
Kad je pre nekoliko nedelja takmičar Denis Kadrić u “Zvezdama Granda” odabrao Sinanovu pesmu “Ne traži je, sine”, članovi žirija su podigli ruke, izašli na binu i otplesali prapočetak i svojih i tuđih karijera, šta god sutra snimili.
Na maloj sceni “Raša Plaović” beogradskog Narodnog pozorišta trenutno igraju novu predstavu “Narodna drama”, u kojoj su Šemsine pesme utkane u lezbijsku priču.
Sve to govorim Šemsi preko Vajbera, obaveštavam je, čisto onako, da zna. Ona s vremena na vreme ubaci “je l’ moguće”, “ništa ti ja to ne znam”… Ne koristi Šemsa internet.
“Ne razmišljam o prošlosti”, kaže mi. “U sadašnjosti živim. Mislim kako će mi majka sutra ustati, bole li je leđa. Zovem unuku da pitam je li uzela med. Donosim ga iz Sarajeva, kao i teletinu, od koje mami pravim faširane šnicle. Ona voli kad je meso seckano na komadiće. Sin mi je sportski tip, pazi na ishranu i stalno me savetuje. Rendamo neku biljku u taj med. Kako bješe biljka, Seno”, pita sestru.
Nijedna ne može da se seti, a navrh nam je jezika.
Primećujem da pričamo dugo, uz mnoge digresija. Zamolila sam je da mi javi kad bude dolazila u Borču, ili bilo gde u Beogradu, da dovedem ekipu.
“Vala ću te zvati”, kaže. Ako ja nju zovem, neka to bude obavezno uveče. “Noćna sam ptica. Ujutru nisam nizašta, to sam ti već rekla. A mama će baš prije neko jutro da joj zapjevam “Niz polje, babo, idu sejmeni”. Meni do pjesme nije, ali onda pomislim: nemoj da joj želju ne ispunim. Počnem da pjevam, a ona traži baš onu treću strofu!”
“Kako beše ide treća strofa”, pitam.
Malo je ćutala, a onda onim glasom, sa onim njenim vibratom, zapevala je Šemsa preko Vajbera: “Niz polje idu, babo, sejmeni, sejmenske pjesme pjevaju, a tvoga sina Marka tjeraju”.
Pevušim zajedno s njom, tiho, pa ne možeš da izdržiš kad bilo čijeg sina sejmeni teraju. Čujem, jedva, još jedan tanušan glas. To se i starici pesma dopala, možda je i probudila. Krenemo malo “Kiša bi pala” i prsnemo u smeh.
“E, da mi je neko rekao da ću preko telefona pjevati! A nikako ga ne volim!”, kaže Šemsa. “Vidjet ćemo se nas dvije gdje bilo, u Sarajevu ili Beogradu, pa ćeš da vidiš šta znaju ovih 160 centimetara. Mala žena, al’ velika duša. Pošalji ti Ibri to što su na engleskom pisali o meni, baš da vidim!”
Šaljemo jedna drugoj pozdrave rodbini, želimo zdravlje, sreću i sve najbolje u životu, sve ono što se u razgovorima za novine ne radi, kao u svakom trešu od koga se dobro osećaš.
Kurir
